Osam dečaka stoje na "ostrvu", nasred Futoškog puta kod Šeratona, i drži telefone. To je slika koju je jedna žena podelila u fejsbuk grupi novosadskih mama.
Menjamo Svica za Vilenjaka. Zvončicu za Radosnicu. Različak za Zlatokosu, Bambi za Kolibre, Zeku za Srnu, Vidovdanski zvončić za Vevericu, Lastu za Dugu, Palčicu za Gulivera.
Država je, suočavajući se sa kriznom situacijom u kojoj se nalazi nakon masovnog ubistva u OŠ "Vladislav Ribnikar", odlučila da deca dobiju novi predmet - Vrline i vrednosti kao životni kompas.
Novo naselje posle pola veka nije baš "najnovije". Ipak, i dalje je drugačija novosadska četvrt. Zahvalimo na tome onima koji su je planirali, ali i onima koji nisu ništa dirali.
Pre par godina bila sam na nekom rođendanu. Iznenada, u jednom ćošku, podigle su se tenzije i jedan, tada četvorogodišnji dečak, svojoj majci je rekao: "Ćuti, glupa si i nesposobna".
"Jedini legitimitet koji bilo koji političari mogu da imaju je legitimitet koji im daju ljudi, da li na ulici ili na izborima", kaže u intervjuu za 021.rs filmski reditelj Stevan Filipović.
Klevetan i ismevan među kritičarima, Indijana Džons i artefakt sudbine, peti i poslednji deo slavne franšize, ipak se bavi jednim od centralnih problema modernosti:
Novi Sad su u tri dana pogodila dva snažna nevremena. Nezapamćena, kažu ljudi. U oba slučaja grad je bio u potpunom kolapsu, šteta je velika. Dete je nastradalo.
Na 145. stranicu romana koji sam čitao tokom godišnjeg odmora, "Tvoj sin Haklberi Fin" Bekima Sejranovića, pala je kap nekakve tečnosti natopivši poslednju reč u tri reda.
Ima taj neki skeč u kome vlast štrajkuje dok uzvikuje "Dosta nam je svega! Dosta nam je šuplje!" optužujući rudare za to što im lični dohoci kasne pet dana.
"Hoćete da sad nabrajamo koliko ko od vas niti je u braku, niti ima decu, nego umesto dece hrani kuče, hrani mače, zlatnu ribicu i tako dalje. Pa kako vas bre nije sramota?"
